Jednima je poznat po Gistro večerima na kojima pušta muziku u beogradskim klubovima, drugima, kao meni na primer, po kolumnama u ,,Politici“ i njegovim objavama na Fejsbuku koje pokrivaju gotovo sve, od pop kulture, preko svakodnevnog života do ljubavi. Toliko sam filmova odgledala na njegovu preporuku da me neki smatraju pasioniranom ljubiteljkom filma, a ja samo pratim Skoču… Od sada čitam i njegovu poeziju
Pod otvorenim nebom na platou ispred Makart Store tik pred kišu Vladimir Skočajić na 9. Čumić book festu predstavio je svoju prvu knjigu. Čitao je dok smo mi, publika, uživali. Dugo smo čekali nešto slično, očekivali njegove sabrane tekstove na jednom mestu, ali krajem maja izdavačka kuća Booka, kao prvu u svojoj poetskoj ediciji objavila je njegovu zbirku pesama Ponekad se probudiš u Beogradu. Ovo je bila prva, mada nezvanična, Skočina promocija knjige u Beogradu. Razgovor je vodio pisac i knjižar Marko Srdanović, a na njegovo pitanje zbog čega se odlučio za poeziju kaže:
„Pesme pišem ceo život, pisanje mi je terapija, a pisanje poezije posebno. Mišljenja sam da njih pišem bolje od proze. Kad me nešto muči, kada se osećam neugodno u svojoj koži tada napišem pesmu. Sve je počelo kada smo drug i ja kao devetogodišnjaci želeli da osnujemo bend. On je trebao da svira, a ja da pišem, problem je bio u tome što drug nije imao gitaru i nije znao da je svira. Bend nije započeo svoju karijeru, ali se meni dopalo da pišem pesme, pa ih pišem i danas.“
Vladimir Skočajić od 2005. godine uređuje i vodi muzičku emisiju Gistro FM koja je svoj životni vek počela na nekadašnjem radiju B92, a još uvek se može čuti na internetu. Nedeljno jutro na Radio Aparatu rezervisano je za nju i ona je jedan od razloga zbog kojeg se njegov rad najčešce vezuje za muziku. Jednima je poznat po Gistro večerima na kojima pušta muziku u beogradskim klubovima, a drugima, kao meni na primer, po kolumnama u Politici i njegovim objavama na Fejsbuku koje pokrivaju gotovo sve, od pop kulture, preko svakodnevnog života do ljubavi. Koliko sam samo filmova odgledala na njegovu preporuku, a sada mogu da čitam i njegovu poeziju…
Uprkos nazivu i činjenici da Beograd kao grad u kome je rođen predstavlja njegov mikro sveta, kaže da ova knjiga nije Beogradska jer se u njoj nalaze pesme posvećene Banjaluci, Zagrebu, Splitu, pa čak i ostrvu Vis, koje još nije posetio. O svojim književnim uzorima Vladimir Skočajić kaže:
,,Veoma cenim Srđana Valjarevića, Milenu Marković, Marka Tomaša i njih doživljavam kao profesore književnosti, ali na moje pesme najviše je uticala poezija u muzici i autori kao što su Tom Veids, Nik Kejv… Uz pesme u ovoj zbirci ne čujem melodiju, nisam je imao na umu ni kada sam ih pisao, mada možda se desi, poslednji sud bih ipak ostavio muzičarima“.
Pričao je o životu u Ostinu, gradu u kojem je proveo dve i po godine, o nostalgiji koju je osećao i onom čemu ga je boravak u Americi naučio. Kiša koja se očekivala nije stigla da pokvari veče, proteklo je uz prijatnu priču i čitanje poezije, nakon čega je usledilo potpisivanje knjige i prigodna muzika, naravno, po Skočinom izboru.
Knjiga Ponekad se probudiš u Beogradu za manje od mesec dana prodata je u više od 500 primeraka, što je prema rečima izdavača veoma retka pojava, a već je stekla i tutulu najtraženije u Bookastore knjižarama. Moram priznati da ja neću žuriti da je pročitam, jer takve knjige odlažem. Čuvam ih pored kreveta da ih kao keca iz rukava izvadim kada me uhvati čitalačka kriza i sve izgubi smisao. Želim da me ona dočeka i vrati u život kao što to često čine njegovi tekstovi, tihi i bez patetike. Takva je nadam se i ova knjiga.
Jedna od pesama koju je pročitao tokom predstavljanja zove se Krošnje i posvećena je roditeljima. Kada budete čitali ovu knjigu, a znam da hoćete, obratite pažnju na nju, a ja sam dragulj u stihu ispod pronašla na koricama knjige i ispisujem ga kao mamac… Uživajte! 👇
Svet je divno i odvratno mesto.
U danima kada je divan, vreme
provodimo sa ljudima koje volimo,
na mestima koje volimo radeći ono
što volimo. A kada dođu oni drugi
dani, tada nastaju ovakve pesme.
One pokušavaju na pukotini u
asfaltu pronaći detelinu sa četiri
lista. One su dokument vremena u
kom je pakovanje važnije od
sadržaja i u kom se pesimizam
meša sa realizmom. Neke od njih
slave ljude sa kojima provodimo
dane kada se ne pišu pesme, neke
su svetlo lampe u pola četiri ujutru,
neka udobna fotelja na terasi, neke
su gitara Vudija Gatrija koja ubija
fašiste, a neke ljubavnik koji se po
ko zna koji put slupao u istom autu,
u kišnoj noći. Ove pesme ne
postavljaju pitanja, a još manje daju
odgovore. One samo postoje da
vreme u kom čekamo da svet opet
bude divno mesto prođe što pre.