,,Već toliko meseci me neprestano nagovarate, prijatelji moji, da vam što pre opišem svoje utiske o inostranstvu, i ne sluteći da me svojom molbom prosto dovodite u nepriliku. Šta da vam pišem? Šta da vam ispričam novo, što još nije poznato i već nije ispričano?„ Ove rečenice nisam napisala ja. Ko bi se usudio da iskreno kaže da na putovanju Evropom od dva i po meseca ne može da se vidi i sazna sve! Sa vikend putovanja od oko stotinak evra se vratimo sa gomilom slika i nikada ne priznamo koliko smo dugo gledali kroz objektiv, tražili savršen kadar za selfi i da ništa nismo naučili o mestu koje smo posetili. Redovi je pisao F. M. Dostojevski u svom ne tako poznatom delu Zimske beleske o letnjim utiscima. Uživajte u goloj istini o turističkim putovanjima čija se suština do današnjih dana nije promenila. 👇
Kome od nas Rusa (tj. onih koji, bar, časopise čitaju) Evropa nije dvaput bolje poznata od Rusije? Kazao sam dvaput iz učtivosti, a sigurno je i deset puta. A zatim, pored ovih opštih primedaba, vi dobro znate da nemam ničeg naročitog da vam pričam, a još manje da sistemski opisujem, jer ništa sistemski nisam ni video, a ako sam ponešto i video, nisam stigao da razgledam.
Bio sam u Berlinu, Drezdenu, Visbadenu, u Baden-Badenu, Kelnu, Parizu, u Londonu, Lucernu, Ženevi, u Đenovi, Firenci, Milanu, Veneciji i Beču. U ponekom od tih mesta i dvaput, i sve sam to obišao za dva i po meseca! A zar se može nešto kako treba razgledati kada se za dva i po meseca pređe toliki put?
Sećate se da sam plan svog putovanja sastavio još ranije u Petrogradu. Nikad nisam bio u inostranstvu, a vuklo me je nešto tamo još od najranijeg detinjstva, još od onda kad sam u duge zimske večeri, ne znajući da čitam, slušao otvorenih usta, obamirući od ushićenja i straha, dok su moji roditelji čitali pred odlazak na spavanje Ritklifove romane, od kojih sam posle u snu buncao kao u groznici.
I najzad sam se oteo i otišao u inostranstvo, u četrdesetoj godini života, i želeo sam, razume se, ne samo da što bolje razgledam već da vidim sve, apsolutno sve, bez obzira na kratak rok. Pored toga, nisam uopšte bio sposoban da hladnokrvno biram mesta boravka. Gospode bože, koliko sam očekivao od tog putovanja! ,,Neka i ne razgledam ništa detaljno“, mislio sam, ,,ali ću zato sve videti, svud pomalo biti, pa će se iz svega što sam video iskristalisati neka celina, neka opšta slika. Celu ,,zemlju svetih čudesa“ videću odjednom iz ptičje perspektive, kao obećanu zemlju gledanu sa planine, u perspektivi. Jednom rečju, dobiću neki nov, divan i snažan utisak.“ Šta ja sada, sedeći kod kuće, najviše žalim sećajući se svog letnjeg putovanja? Ne to što nisam potanko razgledao, već što sam se gotovo svuda pomalo zadržao, a u Rimu na primer nisam bio. A u Rimu bih, možda, propustio i ne bih video papu. Jednom rečju obuzela me je neka neodoljiva želja za novim, za promenom mesta, za opštim, sintetičkim panoramskim utiscima iz perspektive.
A šta sad vi, posle ovih priznanja, očekujete od mene? Šta da vam ispričam? Šta da vam opišem? Panoramu, perspektivu? Nešto iz ptičjeg leta? A možda ćete mi baš vi prvi reći da sam visoko uzleteo. Pored toga ja sebe smatram za savesna čoveka, i uopšte ne bih hteo da lažem – čak ni kao putnik. A ako počnem da vam slikam i opisujem makar samo panoramu, neminovno ću slagati, i uopšte ne zato što sam putnik, već prosto zato što u mojim prilikama nije moguće ne lagati. Pomislite sami: Berlin je, na primer, ostavio na mene sasvim kiseo utisak, a proveo sam u njemu samo dan i noć. I ja sad znam da nisam pravedan prema Berlinu i ne smem tvrditi da ostavlja kiseo utisak, već bar nakiseo, a ne prosto kiseo.
A kako je došlo do moje nesrećne pogreške? Nesumnjivo zato što sam ja, bolesnik koji pati od jetre, jurio dva dana i dve noći železnicom kroz kišu i maglu, sve do Berlina, i kada sam doputovao, neispavan, žut, umoran, sav izlomljen, odjednom sam opazio da Berlin neverovatno liči na Petrograd. Iste prave kao strela ulice, isti mirisi, isti… (uostalom, neću, valjda, sve nabrajati! ,,Eh bože moj“, mislio sam u sebi, ,,zar je vredelo prebijati se dva dana i dve noći u vagonu da bih video ono isto od čega sam pobegao?“) Čak mi se ni lipe nisu svidele, a za njihovo održavanje Berlinac će žrtvovati sve što mu je najdraže, možda čak i svoj ustav. A šta može biti draže od ustava? Pored toga, Berlinci, svi bez izuzetka, izgledali su takvi Nemci da sam ja, ne razgledavši čak ni freske Kaulbaha (o, užasa!), brže-bolje pobegao u Drezden, duboko ubeđen u duši da se na Nemca treba naročito najveći, i da ih nenaviknut čovek može teško podneti u velikim masama.
A u Drezdenu sam se opet ogrešio o Nemce; tek što sam izašao na ulicu, odjednom mi se učinilo da nema nikog odvratnijeg od tipa drezenske žene, i da bi se sam pesnik ljubavi, Vsevolod Krestovski, najubeđeniji i najveseliji od ruskih pesnika, potpuno ovde izgubio, pa čak, možda, i posumnjao u svoj dar i poziv. Ja sam, naravno, ovog trenutka osetio da govorim gluposti i da on ni pod kakvim okolnostima ne bi mogao posumnjati u svoj talenat. Posle dva sata sve mi je postalo jasno: kad sam se vratio u svoju sobu u hotelu i isplatio jezik pred ogledalom, uverio sam se da je moja ocena drezenskih dama slična najgoroj kletvi. Jezik mi je bio žut, i ništa dobro nije obećavao… ,,I zar je, zar je moguće da čovek, car prirode, toliko zavisi od svoje sopstvene jetre“, pomislio sam, ,,kakva niskost!“
Sa tako utešnim mislima krenuo sam u Keln. Priznajem da sam mnogo očekivao od katedrale; sa strahopoštovanjem sam je crtao još u mladosti, kada sam učio arhitekturu. Ali kad sam posle mesec dana, po povratku iz Pariza, prošao kroz Keln i ponovo je video, umalo je nisam ,,na kolenima molio za oproštaj“ zato što prvi put nisam mogao da shvatim njenu lepotu, baš kao što je nekad Karazmin, iz istog razloga, pao na kolena pred Rajnskim vodopadom. Pa ipak, prvi put mi se katedrala uopšte nije svidela; učinila mi se kao neka čipka, prosto čipka i samo čipka, galanterijska stvar, slična pritiskivaču za hartiju na pisaćem stolu, od sedamdeset hvati visine. ,,Veličanstvenoga vrlo malo“, došao sam do zaključka, isto onako kao što su naši dedovi ocenili Puškina: ,,I suviše lako“, vele, ,,piše, ali malo uzvišenoga.“ Mislim da su na moj prvi sud uticale dve stvari: prvo kolonjska voda. Žan Marija Farina nalazi se odmah uz katedralu, i ma u kom hotelu odseli, ma kako bili raspoloženi, ma koliko se krili od svojih neprijatelja i naročito od Žana Marije Farini, njegovi će vas zastupnici obavezno naći i onda: ,,Eau de cologne ou la vie!“(Kolonjsku vodu ili život!) , Ne mogu nekako baš tačno da tvrdim da li baš tim rečima viču: ,,Eau de cologne ou la vie!“(Kolonjsku vodu ili život!), ali, ko zna – možda baš tako. Sećam se tada mi se sve nešto tako činilo i pričinjavalo da čujem. Druga stvar zbog koje sam se naljutio i postupio nepravedno, bio je novi Kelnski most. Most je, naravno, divan, i grad se s pravom ponosi njime; ali meni se učinilo da se ipak i suviše ponosi. Razume se, ja sam se na to odmah naljutio. Pored toga, onaj skupljač groševa pri ulazu na divni most nije smeo da uzima od mene tu sasvim umesnu carinu kao da me kažnjava za neku meni nepoznatu grešku. Ne znam, ali mi se učinilo da se Nemac kočoperi. ,,Sigurno se dosetio da sam stranac, i to upravo Rus“, pomislio sam. Njegove oči samo što nisu govorile: ,,Vidiš li naš most, jadni Rujo, i, eto, ti si crv pred našim mostom i pred svakim nemačkim čovekom zato što nemaš takvog mosta.“ Priznaćete i sami da je to uvredljivo.
Naravno, Nemac to uopšte nije rekao i možda mu to na pamet nije palo, ali svejedno: ja sam onda bio tako ubeđen da je on baš to hteo da kaže i konačno mi je prekipelo. Do đavola“, mislio sam, ,,i mi smo izmislili samovar… imamo novine… kod nas se prave stvari za oficire… kod nas…“ Jednom rečju, naljutio sam se, i pošto sam kupio bočicu kolonjske vode (jer toga se nisam mogao spasti), odmah sam odjurio u Pariz u nadi da će Francuzi biti mnogo umiljatiji i zanimljiviji. Sada vidite i sami: da sam prisilio samog sebe i ostao u Berlinu na dan, već nedelju, u Drezdenu isto tako, u Kelnu bar tri dana, ili makar dva, ja bih sigurno drugi, treći put pogledao na sve pomenute stvari drugim očima, i stekao bih lepšu predstavu o njima. Čak i sunčev zrak, najobičniji sunčev zrak, mnogo bi tu značio. Da je sijalo sunce nad katedralom, kao što je sijalo kada sam drugi put došao u Keln, ja bih sigurno to zdanje video u pravoj svetlosti i lepoti i ne kao što sam ga video onog sumornog i nešto kišovitog jutra koje je moglo izazvati u meni samo plamen uvređenog patriotizma. Doduše, to uopšte ne znači da se patriotizam rađa samo po lošem vremenu. Dakle, vidite, dragi prijatelji, za dva i po meseca ne može se sve kako treba razgledati, i ja vam ne mogu dati precizna obaveštenja. I nehotice ću ponekad morati da govorim neistinu i zato…
Ali, vi me ovde prekinite. Vi kažete da vam sad i nisu potrebni tačni podaci, da ćete ih, ako ustrebaju, naći i u Rajhardovom putovođi, i da bi, naprotiv, bilo dobro kad svaki putnik ne bi trčao za apsolutnom tačnošću (koju gotovo nikad nije u stanju da postigne), već za iskrenošću: kada se ne bi bojao i ponekad ne bi prećutao neki svoj lični utisak ili doživljaj, makar mu i ne doneo veliku slavu, kad ne bi prema poznatim autoritetima proverio svoje zaključke. Jednom rečju, vama su potrebna samo moja sopstvena, ali iskrena posmatranja i zapažanja.
Ah, uzvikujem ja, vama su, dakle, potrebni obično brbljanje, ovlašne skice, letimični lični utisci. Na to pristajem, i odmah ću to uraditi uz pomoć svoje beležnice. I postaraću se da budem prostodušan, koliko god mogu. Samo vas molim da upamtite. Možda će mnogo od ovoga što ću vam sad pisati biti pogrešno. Nemoguće je pogrešiti, na primer, u takvim stvarima: da u Parizu postoji Nort Dam i Bal-Mabij. Naročito ovaj poslednji fakt su toliko puta posvedočili svi Rusi koji su pisali o Parizu, da u to ne treba više sumnjati. U tome, možda, ni ja neću pogrešiti, mada, strogo uzev, ne mogu ni za to jemčiti.
Jer, kaže se, na primer, da je nemoguće boraviti u Rimu a ne videti crkvu Sv. Petra. A zamislite ja sam bio u Londonu a nisam video katedralu Sv. Pavla. Zaista je nisam video. Crkvu Sv. Pavla nisam video! Ono, doduše, ima razlike između crkava Sv. Petra i Sv. Pavla, ali ipak to nije lepo od jednog putnika. Eto vam prvog mog doživljaja koji mi ne služi na čast; naime ja sam je video izdaleka, na jedno dvesta hvati daljine, ali sam se žurio u Pentonvil, odmahnuo rukom i prošao pored nje. Ali na stvar, na stvar! I znate šta: nisam ja samo putovao i gledao iz ptičje perspektive. (,, Iz ptičje perspektive“ ne znači s visine. To je arhitektonski termin, kao što znate.) Ja sam ceo mesec, izuzev osam dana provedenih u Londonu, proživeo u Parizu. Dakle, napisaću vam nešto o Parizu, zato što sam taj grad ipak bolje razgledao Negoli crkvu Svetog Pavla ili drezdenske dame. Dakle počinjem.
Umesto predgovora, glava I, Zimske beleške o letnjim utiscima, Fjodor Mihajlovič Dostojevski